Boborahim Mashrab haqida ma’lumot

Boborahim Mashrab hayoti, ijodi, asarlari, faoliyati, tarjimai hol, batafsil ma’lumotlar

Boborahim Mulla Vali (Valibobo) oʻgʻli Mashrab oʻz ijodi bilan oʻzbek adabiyotida xalqchillik, ijtimoiylik va dunyaviylikning chuqurlashuvida, jaholat va bidʼatta qarshi kurash gʻoyalarining kuchayishida, sheʼriyat shakllarining takomillashuvi hamda badiiyatning kamolga erishuvida katta oʻrin tutgan soʻz ustalaridan biridir.
Mashrab faqat otashzabon ijodkor sifatidagina emas, balki, ayni zamodda, adolatsizlik va zoʻravonlik, qabohat va jaholat bilan aslo kelisha olmaydigan dovyurak shaxs sifatida ham dong taratgan. Xalq tasavvurida u johil amaldorlar ustidan kuluvchi, axloqan tuban kishilarni, munofiq din arboblarini ayovsiz fosh qilib, mehnatkashlar manfaatini himoya etuvchi botirsoʻz, tadbirkor kurashchi tarzida shakllangan: oddiy xalq Mashrab timsolida oʻz ishonchli vakilini, oʻz orzu intilishlarini baralla ayta oluvchi otashin siymoni koʻrgan.
Boborahim Mashrab hayoti va ijod yoʻli haqida maʼlumot beruvchi tarixiy manbalar koʻp emas. Uning nomi XVIII–XIX asrlardatuzilgan ayrim tazkira va tasavvufiy yoʻnalishdagi asarlarda (Muhammad Bade Malehonning “Muzakkir ul-asʼhob”, “Tazkirai Fah-miy”, “Musavvai Abdushshukur Ziyo”, “Tazkirai avliyoi Majzub Namangoniy”) zikr etiladi. Ammo ularda shoir hayoti va ijodiy faoliyati haqida keltirilgan maʼlumotlar nihoyatda kam, uzuq-yuluq va biri-biriga zid. Mashrabning qoldirgan adabiy merosi xususida ham aniq maʼlumot beruvchi manba yoʻq. Uning oʻz asarlarini toʻplab devon yoki biror majmua tuzganligi maʼlum emas. Faqat “Devoni Mashrab”, “Devonai Mashrab”, “Eshoni Mashrab”, “Hazrati shoh Mashrab” nomlari ostida xalq orasida qoʻlyozma va toshbosma shaklida juda keng tarqalgan qissalardagina (ularning kim tomonidan va qachon tuzilganligi aniq belgilangan emas) shoirning hayot yoʻli va ijodiy faoliyati maʼlum tartib va izchilikda bayon etiladi, asarlaridan namunalar keltiriladi. Mashrab faoliyatining qator nuqtalari aniq va tarixan toʻgʻri qayd etilganidan qissaning birinchi nusxalari shoirni yaqindan bilgan va asarlaridan yaxshi xabardor shaxs tomondan, oʻsha davrlardayoq yaratilgan, deb taxmin etish mumkin. Ayni zamonda, u uzoq yillar davomida oʻzgartirish va tuzatishlarga duch kelgan, turli toʻqimalar, yangi-yangi rivoyat, naqllar, sarguzasht va latifanamo lavhalar bilan toʻldirila borilgan. Natijada qissalarda tarixiy Mashrab faoliyati xalq tasavvuridagi toʻqima Mashrab hamda u haqidagi sarguzasht – rivoyatlar bilan qorishibchatishib ketgan. Shunday boʻlsada, Mashrab haqidagi qissalar shoir hayot yoʻlini nisbatan toʻla va bosqichma-bosqich oʻzida jamlovchi adabiy tarixiy manba sifatida ilmiy ahamiyat kasb etadi.
Boborahim Mashrab 1640 yilda (hijriy hisob bilan 1050) Namanganda kambagʻal kosib boʻzchi Valibobo oilasida dunyoga keldi. Qissa maʼlumotlariga koʻra, Boborahim otadan yosh yetim qoladi, oilaning moddiy qiyinchiliklari yanada ortadi. Onasi ip yigirib tirikchilik oʻtkazadi. Qissada boʻlajak shoirning goʻdakligidanoq nihoyatda halol, ziyrak, toʻgʻrisoʻz boʻlganligi, hozirjavob va mushohadaligi bilan tengqurlaridan ajralib turishi alohida taʼkidlanadi. Har holda oʻz davri bilimdonlaridan, xususan din asoslari va falsafadan durustgina boxabar boʻlgani uchun Namanganning soʻfiy eshoni Mulla Bozor Oxund nomi bilan shuhrat qozongan Xoʻja Ubaydullo qoʻliga tahsil takmiliga topshirilgan. Boborahim maʼlum muddat Mulla Bozor Oxundda diniy taʼlimot va soʻfiy tariqatlari boʻyicha bilimini oshiradi, forsiy tilni oʻrganadi, ayni zamonda, Sharq sheʼriyatini, xususan, uning yirik vakillari merosini qiziqish bilan mutolaa qiladi.
Taxminan 1665 yillarda Mulla Bozor Oxund tavsiyasiga qoʻra oʻsha zamonda katta obroʻga ega boʻlgan yirik din arbobi koshgʻarlik Hidoyatullo Ofoq Xoja eshon huzuriga boradi. Boborahim koʻp bilimlar sohibi, fozil Ofoq Xojaga sidqididdan murid tushadi, uni oʻziga murshidi komil deb qabul qiladi va yetti yil uning dargohida xizmatini oʻtaydi, yumushlarini bajarib, saboq oladi, muridlari qatorida kun kechiradi. Qissalarda taʼkidlanishicha, sheʼriyatni yuksak qadrlagan Ofoq Xoja Boborahimning ijodiy iqtidorini yuqori baholaydi, hatto “Mashrab” taxallusini ham u tavsiya etadi. Mashrab gʻazallarining birida uchrovchi mana bu baytda ham xuddi shu mazmun ifodalangan:
Quddisa sirrihu Xojam otimni “Mashrab!” dedilar,
Koshgʻaru Yorkand ichida sohibi guftor oʻzim!
Shoir adabiy merosidagi diniy mazmun va tasavvufiy yoʻnalish ruhidagi sheʼrlarning koʻpchilik qismi Ofoq Xoja dargohida va uning targʻibot saboqlari taʼsirida yaratilgan desak, xato boʻlmas. Ofoq Xojaning shaxsiy xislat fazilatlarini madh etuvchi, uni “piru rahbar” deb tan oluvchi baytmisralarining tarkibida jamʼ etgan gʻazal va muxammaslar ham (“Koshki”, “Oʻzim” radifli gʻazallar, “Qolmadi” radifli muxammas) shu muridlik yillari mahsulidir.
Mashrab taxminan 1672–73 yillarda OfoqXoja dargohini tark etishga majbur boʻldi. Shoir hayot yoʻlini bayon etuvchi qissalarda qayd etilishicha, bunga Mashrabning piri dargohidagi kanizlarining biriga koʻngil qoʻygani, sevibsevilgani rasmiy sabab boʻlgan. Ammo Mashrabning ogʻir jismoniy jazolanib quvilishi zaminida pir bilan murid oʻrtasidagi jiddiy gʻoyaviy ziddiyatlar boʻlgan deyilsa haqiqatga muvofiq boʻladi.
Mashrab Koshgʻardan 1673 yilda Namanganga – onasi yoniga qaytadi. Kasalmand onasining vafotidan keyin hech kimi qolmagan shoirning qoʻnimsiz hayoti boshlanadi. Uning keyingi deyarli qirq yillik umri doimiy safarda, darbadarlikda, turli oʻlkalardamusofirliqdaoʻtdi. Turli adabiy tarixiy manbalar, shuningdek, kissa nusxalari Mashrab borgan shahar yurtlari, safar tartibi haqida xilma xil, koʻpincha biribiridan farkli maʼlumotlar beradi. Ularda shoirning Samarqand, Xoʻjand, Toshkent, Turkiston, Buxoro, Andijon, Badaxshon, shuningdek, Yaqin Sharqning qator oʻlkalariga borganligi haqida soʻzlanadi. Mashrabning adabiy merosida hayot yoʻlining qator nuqtalari jumlasida yuqorida sanalgan shaharoʻlkalarning koʻplari zikr etiladi. Mashrabning biror shahar-qishloqqa kelishi izsiz oʻtmas edi, maʼlum shov-shuvlarga sabab boʻlardi: oddiy xalq samimiyat va xursandchilik bilan, hokim, amaldorlar, riyokor kishilar esa hadiksirab, dushman koʻzi bilan sovuq qarshi olardilar. Mashrab qoʻnimsiz hayotining soʻngi nuqtasi Balhda ham xuddi shunday boʻldi: hokim tabaqa va bir guruh riyokorlar unga oʻzlarining ashaddiy dushmani deb qaradilar va jisman yoʻqotish niyatida boʻldilar. Natijada, “Tazkirai Fahmiy”da qayd etilganidek, “dar soli 1123 hijriy dar Qunduz bafatvoi ulamo va hukmi Mahmudbiy Qatogʻon shahid karda shuda”, yaʼni “1123 hijriy (1711 milodiy) yilida Qunduzda (Balx viloyatida) ulamolarning fatvosi va Mahmudbiy Qatogʻon (Balx, Qunduz hokimi)ning hukmi bilan shahid boʻldi”. Otashin shoir, dovyurak shaxs, jasur qalb sohibi Boborahim Mashrab osib oʻldirildi.
Boborahim Mashrab mumtoz adabiyotimiz buyuk namoyandalarining ilgʻor anʼanalarini oʻrganib yirik shoir boʻlib shakllandi, kamolga yetdi. U qoddirgan merosda, birinchi navbatda, ishqiy mavzudagi gʻazalmuxammaslardan ana shu anʼanalarning barakali taʼsirini aniq kuzatish mumkin. Masalan: Mashrab Lutfiyning mashhur:
Sen-san sevarim, xoh inon, xoh inonma,
Qondur jigarim, xoh inon, xoh inonma –
matlaini oʻzgartirmay kabul qilib, uni shu oʻynoqi vazn, shu qofiya va radif, shu ruhda davom ettiradi, buyuk ustoziga hurmat hamda sanʼatini tan olishi belgisi sifatida oʻxshatma gʻazal yaratadi.
Mashrabning ijodiy kamolotida, ayniqsa, Navoiy merosining ijobiy taʼsiri katta boʻldi. Shoirning eng yaxshi asarlarida biz Navoiy ijodiga xos falsafiylik va dunyosevarlikni koʻramiz, mazmunning hayotiyligi, xalqchilligini, vazn ravonligi va oʻynoqiligini qayd etamiz, mavzu tanlash va uni badiiy talqinida yaqinlik va oʻxshashlikni uchratamiz. Mashrab muxammaslaridan birida maʼshuqaning uchrashuv haqida oshiqqa vaʼda bergani, oshiqning tunlarni bedor oʻtkazib, intizorlik bilan vasl daqiqalarini kutishi toʻgʻrisida soʻz boradi. Ammo, maʼshuka vaʼdani buzadi, vafosizlik koʻrsatib uchrashuvga kelmaydi. Muxammas oshiqning ana shu holatdagi hayajonini, histuygʻularini, hijronda yorni kutishdagi nozik kechinmalarini yuksak badiiylik bilan nihoyatda jonli ifodalaydi:
Vaʼda qildi bir kelay deb, koʻzga uyqu kelmadi,
Telmurub yoʻlida qoldim, shoʻxi badxoʻ kelmadi,
Necha keldi shum raqiblar, ul pariroʻ kelmadi,
Dardidin oʻldim, tabib, dardimgʻa doru kelmadi,
Men shahidi ishq boʻldim, qatrai suv kelmadi.
Oʻn ikki band davomida mavzuni shu yuksak saviyada badiiy tahlil etuvchi bu muxammas Mashrab ijodiga Navoiyning barakali taʼsirini koʻrsatuvchi yaqqol misol boʻla oladi. Bunda ulugʻ shoirning: “Kecha kelgumdur debon ul sarvi gulroʻ kelmadi” misrasi bilan boshlanuvchi mashhur gʻazalidan Mashrab ilhomlanganligi koʻzga ravshan tashlanadi.
Mashrab Navoiy merosidan lirikada jiddiy ijtimoiy mazmun ifodalashni, norozilik ohanglari va tanqidiy fikrlarni ishq-muhabbat mavzuidagi sheʼrlar jismiga “joylab yuborish” mahoratini ham oʻzlashtirdi, ijodiy rivojlantirdi.
Mashrab ijodidagi ijtimoiy mazmundorlik va kuchli tanqidiy yoʻnalish shoirning ilgʻor dunyoqarashi, xalqchil falsafasi, zamonasidagi salbiy voqea-hodisalarga aniq tanqidiy munosabatidan shakllangan. Qatiy aytish mumkinki, chuqur ijtimoiylik va kuchli tanqidiy munosabat Mashrabning umumijodiy faoliyatida ustivorlik qilgan hamda yaratgan koʻpdan-koʻp asarlarining asl fazilati darajasiga koʻtarilgan.
Shahar va qishloqlar ezilgan ommasining gʻamu hasratlarga toʻla kulfatli hayotini badiiy tasvirlash xalqchil shoir ijodida yetakchi mavzulardan biri boʻlgan. Doimo xalq ichida yurib, uning yashash sharoiti va orzu-intilishlaridan yaqindan xabardor boʻlgan Mashrab mashaqqatli hayotni haqqoniy badiiy lavhalarda mahorat bilan tasvirladi, nihoyatda sodda, ravon, ammo mazmunan zalvorli misralarda samimiy hamdardlik va yurakdan achinish tuygʻularini taʼsirchan ifodaladi. Sheʼrlaridan birida “Azaddin men dili gʻamgin xaloyiq xaylini sevdim!” deb yozgan shoir boshqa bir oʻrinda “Oʻzimdek xonavayronlarni koʻrsam zor yigʻlarman!” deya ezilgan ommaga toʻla xayrixoh ekanligani alohida taʼkidlaydi.
Mashrab sheʼriyatida “koʻzi yoshli”, “baxti qaro”, “dard axdi”ga, “gʻam xayli”ga hamdardlik, ular bilan hamdamlik gʻoyalari qayta-qayta takrorlanishi bejiz emas.
Mashrabning “Tanho” radifli muxammasida bevosita xalq va uning turmush sharoitini haqqoniy koʻrsatuvchi lavhalar chizilgan. Har bir oʻquvchi yuragini oʻrtovchi mana bu misralar shoir ijodining toʻla xalqchil mohiyatiga ishonchli dalildur:
Dili tigʻi sitamdin pora boʻlgan xalqni koʻrdim,
Tanu dardu alamdin yora boʻlgan xalqni koʻrdim,
Koʻzi vaqti sahar sayyora boʻlgan xalqni koʻrdim…
Boborahim Mashrab qoldirgan ijodiy merosda diniy va tasavvufiy gʻoyalar ham, oʻsha zamonda keng tarqalgan qalandarlik tariqatining ayrim ohanglari ham sezilarli oʻrin egallaydi. Shoir islomning asosiy nazariy qoidalarini shubhasiz qabul etadi. Ammo, ayni zamonda, islom taʼlimotining bir qator zohiriy belgilarini, birlamchi deb hisoblangan qonun-qoidalarini, shariatning ayrim koʻrsatma talablarini, farz sunnatlarini tan olmaslik va past nazar bilan qarash ham koʻzga tashlanadi, ayrim diniy rukn tushuncha va muqaddas deb bilingan marosim va odatlarga, talqin va aqidalarga shubha bilan qarash, hatto, ochiqdan-ochiq mensimaslik va masxaraomuz munosabat anchamuncha uchraydi.
Turli-tuman shakl va talqinlarda jilovlanuvchi bu dunyoqarashning butun mohiyat magʻzi shoirning quyidagi qatʼiy eʼtirofida nihoyatda yaqqol va loʻnda ifodalangan:
Bir Xudodin oʻzgasi barcha gʻalatdur, Mashrabo,
Gul agar boʻlmasa ilkimda tikonni na qilay?!
Ha, birgina qudratli Yaratuvchidan boshqa hamma-hammasi “gʻalat”, yaʼni xatodir, deydi shoir. Baytda Mashrab birinchi misra mazmunini ikkinchi misrada hayotiy va tasavvufiy ramz timsollar vositasida namoyon etadi.
Umuman tasavvuf taʼlimotida boʻlganidek, Mashrab ijodida ham, faqat Allohnigina tan olish, yakka ungagina chin muhabbat qoʻyish va uning vasliga talpinish jarayonida barcha “gʻalat”larni rad etish soʻfiy adabiyotda asrlar davomida qaror topgan ramz-timsollar, tushuncha-boralar (“Ishq”, “Muhabbat”, “Yor”, “Jonona”, “Gul”, “May”, “Boda”, “Visol” va boshqalar) vositasida amalga oshirilgan. Shoir sheʼrlarida bu mazmun qatiy keskin ruhda, baʼzan, hatto qoʻpol, dagʻal ohangda, ammo doimo ravshan ifodasini topgan: …Yorsiz ham bodasiz Makkaga bormoq ne kerak?! …Urayinmu boshima sakkiz behishtu doʻzaxin?! …Koʻrmasam bir dam Seni bayt ul-haramni naylayin?! …Ikki dunyodin koʻzum yumdum Sening zavqing bilan! …Meni devona Mashrabgʻa muhabbatdin bayon aylang…
Yuqorida aytilganlar toʻla nazarda tutilsagina, Mashrab ijodiy merosida koʻplab uchrovchi bu kabi xitob taʼkidlarning asl mazmuni, tasavvufiy mohiyati yuzaga chiqadi, faqat shundagina shoir falsafasi, kuzatayotgan bosh maqsadi toʻgʻri baholanadi.
Albatta Mashrab sheʼriyatining har bir namunasidan tasavvufiy mazmun va soʻfiy ramz timsollarni qidirish, har bir holatda maʼshuqa madhi va uning vasliga intilish zaminida Yaratuvchi madhi va unga sigʻinish, talpinishni tushunish xatodir.
Mashrab qoldirgan ijodiy merosda hayotiylik, tirik inson va uning insoniy kechinmalarini ifodalash, xislat fazilatlarini taʼriflash, orzu-umidlari, shodlik-quvonchlari va gʻam-tashvishlarini haqqoniy tasvirlash ham salmoqli oʻrin egallaydi. Bu mavzu asosan, hayotiy ishq-muhabbatni ulugʻlash, goʻzal yorni – maʼshuqa husnu latofatini taʼriflash, oshiqning sevgi-sadoqatini, yor vasliga intilishini ishonchli tasvirlash jarayonida tahlil etiladi.
Hayotiy ishq-muhabbat mavzui Mashrab ijodida Sharq sheʼriyatining gʻazal, mustazod, murabbaʼ va muxammas, shuningdek, musaddas va musabbaʼ turlarida ishlandi. Bu guruh asarlari asosida tashvish va lazzatlarga toʻla insoniy sevgi yotganligini koʻramiz. Shoir maʼshuqa siymosini chizar ekan, shunday badiiy mahorat namoyish etadiki, natijada lirik “men” koʻnglini zabt etgan yor oʻquvchi koʻzi oddida oʻzining butun ayollik latofati, nazokati, ichki hissiyoti, xulq-atvori, sharmu hayosi, nozu jilvasi, kiyinishi, yurish turishi bilan jonli gavdalanadi; oʻquvchi ham uni oshiq qatorida sevib qoladi, oʻzida ham qandaydir latif hissiyot joʻsh urayotganini, koʻnglida nozik kechinmalar tugʻyonga kelayotganini sezadi. Xuddi shuning uchun ham oʻquvchi oshiqning alam-iztirobiga, hijronda cheksiz qiynalayotganiga ishonadi, oshiq bilan hamkorlikda xayolga choʻmadi, ezgu orzularga beriladi, uning qaygʻusiga sherik boʻladi.
Chindan ham Mashrabning ishqiy lirikasi, uning barcha sheʼrlari kabi, hayotiy mavzui va joʻshqinligi, nihoyatda ravon va oʻynoqiligi, xalq qoʻshiqlari kabi sodda va samimiyligi bilan tinglovchilar qalbiga tezda yoʻl topa biladi, ularga badiiy zavq baxsh etadi. Shoir agar taʼbir joiz boʻlsa, asarlarining shu fazilatlari bilan sheʼriyatda Mashrabona uslub yaratdi. Aytilgan fazilatlar jumlasiga shoʻx vazn va jarangdor radifqofiyalar tanlash, xalq jonli tilidan oʻrinli va unumli foydalanish, har bir misraga surʼat va joʻshqinlik baxsh etish mahoratini ham kiritish joiz.
Mashrabning adabiy merosi toʻgʻrisida soʻz borganda uning mustazod va murabbaʼlari xususida alohida toʻxtash zarurati bor. Taʼkidlash lozimki, shoir oʻtmish sheʼriyatimizda eng koʻp va har jihatdan yetuk mustazod yaratgan ijodkor sifatida bu oʻynoqi va shoʻx lirik turning adabiyotimizda uzilkesil mustahkamlanishi va boyishiga katta hissa qoʻshdi. Mashrab mustazodlarida insoniy sevgi-muhabbatni kuyladi, shu zamin goʻzalini madh etdi, uning barkamol chiroyi va latofatini ulugʻladi, sadoqat va vafodorlikni chin ijobiy fazilatlar sifatida targʻib etdi.
Shoirning butun ijodiy faoliyatiga xos boʻlgan xalqona uslub va badiiy-tasviriy vositalar rang-barangligi uning murabbaʼ va muxammaslarida ham koʻzga ravshan tashlanadi. Ayniqsa, har bir bandi:
– Ey bod, yetkur, yora salomim!
– Yorga yetar kun bormu, yoronlar?! –
misralari bilan yakunlanuvchi romantik ruhda bitilgan murabbalari oʻz gʻoyaviybadiiy kamoloti jihatidan alohida ajralib turadi.
Mashrabning lirik shoir sifatida yuksak badiiy mahorati uning sakkiz band – ellik olti misradan tashkil topgan musabbasida ham butun fazilatlari bilan yuzaga chiqqan.
Vah-vah, na goʻzalsan, na ajoyib, na qiyomat!
Hay-hay, na jafo qilsa sanam – jonima rohat!
Bayt radifi har bandida takrorlanuvchi bu musabbani umuman oʻtmish sheʼriyatimizda yaratilgan bu tur asarlarining eng yetuk namunalari qatoriga kiritish mumkin. Mashrab koʻp boʻlmasada, fors tilida ham qalam tebratdi, qator gʻazal, muxammaslar yaratdi, “shiru shakar” (mulammaʼ) shaklida namunalar bitdi.
Koʻp asrlik adabiyotimiz tarixining eng yorqin namoyandalaridan biri boʻlgan Boborahim Mashrab ijodi sheʼriyatimizni koʻpdan-koʻp yetuk asarlar bilan boyitdi, uning keyingi rivojiga barakali taʼsir koʻrsatdi.
Tabiiy gʻurur bilan faxriya uslubida:
– Shuhrati sheʼr bobida, Mashrabo, moʻtabar oʻzum!
– Mashrabo, har bir soʻzingdur gavhari qimmatbaho! –
misralarini bitgan shoirning badiiy barkamol asarlari xalqimiz maʼnaviy mulkining muqaddas va moʻtabar bir qismiga aylangan.

Foydalanilgan adabiyot

“Maʼnaviyat yulduzlari” (Abdulla Qodiriy nomidagi xalq merosi nashriyoti, Toshkent, 1999) kitobidan olindi.


Жизнь Боборахима Машраба, творчество, творчество, деятельность, биография, подробная информация

Машраб, сын Боборахима Муллы Вали (Валибобо), является одним из мастеров слова, сыгравших в узбекской литературе большую роль в углублении национализма, социальности и светскости, в укреплении идей борьбы с невежеством и ересью. , в совершенствовании поэтических форм и в совершенствовании искусства.
Машраб прославился не только как пламенный художник, но и как мужественный человек, который не мог смириться с несправедливостью и насилием, высокомерием и невежеством. В воображении народа он сформировался в образе смелого, предприимчивого борца, который смеется над невежественными чиновниками, беспощадно разоблачает морально испорченных людей и лицемерных религиозных деятелей, защищает интересы трудящихся: простые люди видели в Машрабе своих доверенных лиц. представитель, пламенная фигура, умеющая ясно выражать свои мечты.
Исторических источников, дающих сведения о жизненном и творческом пути Боборахима Машраба, немного. Его имя упоминается в некоторых тазкира и мистических произведениях 18-19 вв. Однако сведения о жизни и творчестве поэта крайне редки, отрывочны и противоречивы. Достоверных источников информации о литературном наследии Машраба нет. Неизвестно, составлял ли он сборник своих произведений или сборник. Жизненный путь и творческую деятельность поэта можно найти лишь в очень распространенных в народе рассказах в виде рукописей и литографий под названиями «Девони Машраб», «Девонай Машраб», «Эшони Машраб», «Хазрати Шах Машраб». (кем и когда они были составлены точно не установлено) описывается в определенном порядке и последовательности, приводятся примеры его произведений. Поскольку ряд пунктов деятельности Машраба явно и исторически верен, можно предположить, что первые экземпляры повести были созданы человеком, близко знавшим поэта и хорошо осведомленным о его произведениях. В то же время она за многие годы претерпела изменения и исправления, наполнилась различными фактурами, новыми повествованиями, историями, приключениями и анекдотами. В результате в рассказах историческое произведение Машраба смешалось с сотканным в воображении народа Машрабом и приключенческими рассказами о нем. Тем не менее рассказы о Машрабе приобретают научное значение как литературно-исторический источник, достаточно полно и поэтапно излагающий жизненный путь поэта.
Боборахим Машраб родился в Намангане в 1640 году (1050 год хиджры) в семье бедного крестьянина Валибобо. По сюжету Боборахим в юном возрасте становится сиротой, а финансовые трудности семьи возрастают. Его мать зарабатывает на жизнь пряжей.В рассказе подчеркивается, что будущий поэт был чрезвычайно честен, умен, точен, отличался от сверстников своей расторопностью и наблюдательностью. В любом случае, поскольку он хорошо разбирался в ученых своего времени, в частности, в основах религии и философии, он был назначен к Ходже Убайдулле, прославившемуся как мулла Базар Охунд, суфийский монах Намангана, для дальнейшего образование. Некоторое время Боборахим совершенствует свои знания религиозных учений и суфийских орденов в Мулла Базар Ахунд, изучает персидский язык, и в то же время с интересом читает восточную поэзию, особенно наследие ее великих представителей.
Около 1665 года, по рекомендации муллы Базара Охунда, он отправился к Хидоятуллаху Афаку Ходжа Эшону, великому религиозному деятелю, имевшему в то время большую репутацию. Боборахим, обладатель многих знаний, стал муридом добродетельного Офока Ходжи, принял его как своего совершенного муршиди ​​и провел семь лет в служении ему, выполняя его обязанности, учась уроки и живя среди его муридов. В рассказах отмечается, что Офок Ходжа, высоко ценивший поэзию, оценил творческий талант Боборахима и даже рекомендовал прозвище «Машраб». Тот же смысл выражен в этом стихе одной из газелей Машраба:
Куддиса сирриху Ходжам назвал мою лошадь «Машраб!» Они сказали
Являюсь владельцем Кошгару Йорканд!
Не будет ошибкой сказать, что большинство стихотворений в литературном наследии поэта религиозного содержания и мистической направленности созданы в даргах Офок Ходжи и под влиянием его пропагандистских уроков. Газели и мухаммы (газели с лучистым «Кошки», «Озим» лучистым, мухаммы с лучистым «калмади»), включенные в Байтмисру Афок Ходжи, которые признают его «пиру рахбаром», также являются продуктом эти мрачные годы.
Машраб был вынужден покинуть даргях Афаг Ходжи около 1672-73 гг. Согласно рассказам, описывающим жизнь поэта, официальной причиной этого было то, что он влюбился в одну из наложниц Машраба на пири-дарге. Но верно сказать, что между пиром и мюридом были серьезные идейные конфликты на почве изгнания Машраба с суровыми телесными наказаниями.
Машраб вернулся из Кошгара в Наманганг в 1673 году — к матери. После смерти больной матери начинается одинокая жизнь поэта. Следующие сорок лет его жизни прошли в постоянных разъездах, ссылках и странствованиях по разным странам. Различные литературные и исторические источники, а также копии кисса содержат разную, часто разную информацию о посещенных Машрабом городах и порядке его путешествия. Упоминается, что поэт побывал в Самарканде, Ходженте, Ташкенте, Туркестане, Бухаре, Андижане, Бадахшане, а также во многих странах Ближнего Востока.В литературном наследии Машраба многие из названных выше городов упоминаются в числе пунктов жизненного пути. Приезд Машраба в город или село не проходил бесследно, вызывал определенные волнения: простой народ встречал его искренне и радостно, а правитель, чиновники и лицемеры встречали его холодно глазами врага. Конец несчастной жизни Машраба произошел в Балхе таким же образом: правящая каста и группа лицемеров увидели в нем своего заклятого врага и задумали убить. Как отмечается в «Тазкираи Фахми», «в 1123 году хиджры Кундуз бафатваи улама ва хукм Махмудби Катогон шахид кар шуда», т.е. «в 1123 году хиджры (1711 год н. Балх, В результате) Он был замучен по приговору губернатора Кундуза». Боборахим Машраб, пламенный поэт, смелый человек и смелая душа, был повешен.
Боборахим Машраб стал великим поэтом, изучая передовые традиции великих представителей нашей классической литературы. В его наследии, прежде всего, благодатное влияние этих традиций отчетливо прослеживается в газелях-мухаммах на романтические темы. Например: знаменитый Машраб Лутфи:
Я люблю тебя, верь или нет
Кровавая печень, верьте или нет —
принимая свой матлай, не изменяя его, он продолжает его в этом шутливом весе, в этой рифмовке и радифе, в этом духе он создает аллегорическую газель в знак уважения к своему великому учителю и признания его искусства.
В творческом развитии Машраба особенно велико положительное влияние наследия Навои. В лучших произведениях поэта мы видим характерную для творчества Навои философичность и человеколюбие, отмечаем жизненность, фольклорность, текучесть и игривость содержания, находим близость и сходство в выборе сюжета и его художественной интерпретации. В одной из легенд о машрабе говорится, что влюбленный обещает влюбленному встречу, и влюбленный проводит ночь бодрствуя, с нетерпением ожидая мгновений васла. Однако влюбленный нарушает обещание, проявляет неверность и не идет на встречу. Мухаммас с высоким артистизмом ярко выражает волнение, чувства и тонкие переживания влюбленного в этом состоянии ожидания друга в хиджране:
Он обещал, что скоро придет, и в глазах его не было сна.
Я остался по дороге в Тельмуруб, плохой парень не пришел.
Сколько противников пришло, но никто не пришел,
Я умер от боли, доктор, от моей боли не было лекарства,
Я был мучеником любви, ни капли воды не пришло.
Этот шедевр, художественно анализирующий тему на таком высоком уровне на протяжении двенадцати строф, является наглядным примером благодатного влияния Навои на творчество Машраба. Понятно, что Машраб был вдохновлен знаменитой газелью великого поэта, которая начинается строкой: «Вчера дебан уль сарви гулро кельмади».
Выражая серьезное социальное содержание в лирике из наследия Машраба Навои,он освоил и творчески развил умение «вкладывать» в корпус стихотворений на тему любви нотки протеста и критических мыслей.
Социальное содержание и ярко выраженная критическая направленность в творчестве Машраба формировались передовым мировоззрением поэта, народнической философией, четким критическим отношением к негативным событиям своего времени. Можно определенно сказать, что глубокая социальность и сильный критический настрой доминировали в универсальной деятельности Машраба и поднялись до уровня оригинального качества его многих произведений.
Одной из ведущих тем в творчестве народного поэта было художественное описание жизни угнетенных людей городов и сел, полной печалей и горестей. Машраб, всегда ходивший среди людей и близко знавший их условия жизни и стремления, умело изображал тяжелую жизнь в реалистических художественных сценах, а чувства искреннего сочувствия и сердечной жалости выражал в предельно простых, плавных, но содержательных стихах. В одном из своих стихотворений «Азаддин, я любил грустных людей!» поэт писал в другом месте: «Я почти не плачу, когда вижу таких, как я!» он подчеркивает, что является полным сочувствующим угнетенным массам.
Недаром в поэзии Машраба снова и снова повторяются идеи «молодоглазого», «бахти каро», «сочувствия к боли», «гам хайлы» и сочувствия им.
В радиосериале Машраба «Танхо» нарисованы картинки, показывающие правду о людях и условиях их жизни. Эти трогающие сердце каждого читателя стихи являются надежным доказательством полной народной сущности творчества поэта:
Я видел людей, язык которых был полон взяток.
Я видел людей, страдающих от боли и страданий.
Я видел людей, чьи глаза были утренней планетой…
В творческом наследии, оставленном Боборахимом Машрабом, значительное место занимают как религиозные, так и мистические идеи, а также некоторые мелодии каландарской секты, получившие широкое распространение в то время. Поэт бесспорно принимает основные теоретические положения ислама. Однако, в то же время, ряд внешних признаков исламского учения, законов и правил, рассматриваемых в качестве первичных, не признаваемых и не признаваемых некоторыми инструктивными требованиями шариата, обязательных сунн, некоторые религиозные понятия и обряды и обычаи, считающиеся священными. , интерпретация тоже видна, а скептицизм, даже откровенное презрение и осмеяние верований обычны.
Вся суть этого мировоззрения, сдержанного в различных формах и интерпретациях, очень ясно и емко выражена в следующем твердом признании поэта:
Все странно, кроме одного Бога, Машрабо.
Если нет цветка, то зачем вообще шип?!
Да, все, кроме единого могущественного Творца, «странно», то есть ошибочно, говорит поэт. В стихе Машраб выражает содержание первого стиха во втором стихе с помощью жизненных и мистических символов.
Как и в суфизме в целом,В творчестве Машраба, признающего только Бога, проявляющего истинную любовь только к нему одному, и отвергающего все «чужое» в процессе поиска своего вассала – символы и понятия, устоявшиеся в суфийской литературе на века («Ишк», «Любовь», « Ёр», «Джонона», «Гуль», «Май», «Бода», «Висол» и др.) В стихах поэта это содержание выражено в строгом духе, иногда даже грубым, грубым тоном, но всегда четко: …Что за необходимость идти в Мекку без еды и без приданого?! … Восемь небес и адов за мою голову?! …Если я тебя не увижу, я спою тебе Байт уль-Харам?! … Я закрыл глаза от двух миров с вашим удовольствием! … Заставь меня полюбить безумного Машраба…
Только при полном учете вышеизложенного раскроется истинное содержание и мистическая сущность многих произведений творческого наследия Машраба.
Конечно, ошибочно искать мистическое содержание и суфийские символы в каждом образце поэзии Машраба, понимать восхваление Творца и в каждом случае поклоняться и стремиться к восхвалению любящего.
Жизненность, выражение живого человека и его человеческих переживаний, описание качеств характера, реалистическое изображение его мечтаний, надежд, радостей и печалей также занимают важное место в творческом наследии, оставленном Машрабом. Эта тема в основном анализируется в процессе прославления любви жизни, описания прекрасной земли — красоты влюбленного, достоверного изображения любви-верности влюбленного, стремления к своей земле.
Тема жизненной любви использовалась в творчестве Машраба в газелях, мустазадах, мураббах и мухаммасах, мусаддах и мусаббах типах восточной поэзии. Мы видим, что человеческая любовь, полная забот и удовольствий, лежит в основе произведений этой группы. Рисуя фигуру возлюбленной, поэт демонстрирует такое художественное мастерство, что в результате юная читательница, покорившая сердце лирического «я», жива со всей ее женской грацией, нежностью, внутренними переживаниями, поведением, застенчивостью, изящная манера поведения, одежда и походка воплощены; читатель тоже влюбляется в него как в любовника, он чувствует, что в нем шевелится какое-то нежное чувство, и тонкие переживания подходят к концу в его сердце. По той же причине читатель верит в страдания влюбленного, что он бесконечно страдает в хиджране.
Действительно, романтическая лирика Машраба, как и все его стихи, своей жизненной темой и задором, чрезвычайно плавно и игриво, просто и задушевно, как народные песни, способны быстро найти путь к сердцам слушателей и доставить им художественное наслаждение. Этими качествами своих произведений поэт, так сказать, создал стиль Машрабона в поэзии.К числу названных качеств допустимо отнести умение выбирать богатые и звучные ракурсы, уместное и действенное употребление живого народного языка, умение придавать каждому стиху скорость и задор.
Говоря о литературном наследии Машраба, необходимо обратить особое внимание на его мустазад и мураббас. Следует отметить, что поэт, как творец, создавший наиболее и во всех отношениях наиболее зрелого поэта в нашей прошлой поэзии, внес большой вклад в постоянное укрепление и обогащение этого игривого и веселого лирического жанра в нашей литературе. Машраб пел о человеческой любви, восхвалял красоту этой земли, прославлял ее совершенную красоту и благодать, пропагандировал верность и верность как положительные качества.
Многообразие фольклорного стиля и художественно-изобразительных средств, характерных для всего творчества поэта, ярко проявляется в его мураббе и мухаммах. В частности, каждый пункт:
— Эй, давай, привет!
— Хватит ли вам дней на Йора, ребята?! –
Его мураббы, написанные в романтическом духе и заканчивающиеся стихами, выделяются своей идейной и художественной зрелостью.
Высокое художественное мастерство Машраба как лирика во всей полноте раскрылось в его мусаббе, состоящей из восьми строф — пятидесяти шести стихов.
Ух ты, ни красивая, ни чудесная, ни конец света!
Эй, эй, мне все равно, что больно — душа моя счастлива!
Эту мусаббу, повторяющуюся в каждой строфе стиха, можно отнести к наиболее зрелым образцам этого типа произведений, созданных в нашей прошлой поэзии. Хотя он не написал много машрабов, он также использовал свое перо на персидском языке, создал ряд газелей, мухам и создал образцы в форме «ширу шакар» (муламма).
Боборахим Машраб, один из ярчайших представителей многовековой истории нашей литературы, обогатил нашу поэзию многими шедеврами и благотворно повлиял на ее дальнейшее развитие.
С естественной гордостью, в стиле ветерана:
— В поэзии слава его, Машрабо, почтенный мой!
— Машрабо, каждое твое слово дорого! –
Художественные произведения поэта, закончившего свои стихи, стали священной и престижной частью духовного достояния нашего народа.

[спойлер title=»Ссылки»]
Взято из книги «Духовные звезды» (Издательство «Общественное наследие» имени Абдуллы Кадири, Ташкент, 1999 г.).
[/спойлер]

Telegramda o‘qish

Понравилась статья? Поделиться с друзьями:
BAXTIYOR.UZ

;-) :| :x :twisted: :smile: :shock: :sad: :roll: :razz: :oops: :o :mrgreen: :lol: :idea: :grin: :evil: :cry: :cool: :arrow: :???: :?: :!: